kompleksnu sliku jedne ljubavi, jednog života. U fokusu romana nalazi se odnos između žene i muškarca, veza protkana snažnim, toplim emocijama, ali takođe i razdvojenošću, čežnjom, čekanjem i izvesnošću o prolaznosti svega, pa i njihove ljubavi. Ta ljubav nije idealizovana, već je prikazana u svim okolnostima njenih ispoljavanja i iskušenja. Različiti ambijenti – vazdušne luke, železničke stanice, snežni gradovi i ulice u magli – poprišta su njihovih susreta i rastanaka, a topli i mali rituali – kućna večera, šetnja kroz poznata mesta – doprinose slikanju atmosfere intimnosti.
Karakter muškog lika, toliko bitan za ovo delo, prikazuje se kroz svojevrsne reminiscencije naratorke o njegovom detinjstvu i životu. Odrastao sa majkom, bez oca, i očvrsnut tim gubitkom, u uslovima surovim, vremenima nepravednim, njegov karakter oblikuje se u smeru nesebičnosti, posvećenosti bližnjima, drugima, i on postaje čovek koji daje, pomaže drugima da nose svoje životne terete, zrači pouzdanošću i sigurnošću. Koliko se naratorka takvoj ličnosti divi, toliko se i boji njene blizine, zbog slutnje o mogućnosti kraja, o nemogućnosti da tog čoveka iko više u njenom životu zameni.
Delo obiluje toplim digresijama o detinjstvu, porodici, selu, i svoje korene između ostalog objašnjava i slika portretima dragih osoba sa kojima je odrasla. Mirisi, slike, događaji, rituali, sve to prepleteno doprinosi naraciji, gde ona i posmatra i učestvuje, svojim reminiscencijama, braneći od zaborava sećanje. Stil dela je poetski – kompleksne rečenice obiluju stilskim figurama i čulnim
slikama, istovremeno lirski guste i refleksivno koncizne. Citati se veoma često upotrebljavaju (Andrić, Lalić, Dučić, Hegel, Dostojevski…), čime se od partikularnog delo pomera ka opštijem, univerzalnom. Motivi prirode, putovanja, svakodnevnih predmeta služe da se prikažu unutrašnja stanja naratora – ljubav, čežnja, pomirenje, strah… Ne bi se moglo reći da je ovo delo ljubavna priča u užem smislu. Čitalac primećuje koloplet zapažanja o društvu, politici, istoriji, identitetu, kulturi. Reminiscencijama i poređenjima, površnost, nepravda i prepuštanje zaboravu podvrgavaju se kritici, a naglašava se potreba za očuvanjem izvornog i neprolaznog. Na taj način se reka personalnog, intimnog pripovedanja širi u tok univerzalnog, a ljubav postaje simbol opstanka, tvrdoglavog otpora, nosilac smisla. „Zaštićene tuge“, u svojoj iskrenosti, potpuno izbegavaju svaki vid patetike. Umesto da se bol dramatizuje, on se transmutira u snagu, i dolazi do prihvatanja njegove neminovnosti, dok je ljubav prikazana kao složena i ponekad kontradiktorna emocija, prepletena sa tugom. Naratorka ne beži od sopstvenih slabosti, strahova, sumnji, već uspeva da ih sagleda i predstavi kroz prizmu humanosti.
Ovo je delo za čitaoca od strpljenja, koji ume da ceni gusto pletenje jezika, spor ritam, atmosferičnost dela, delo za čiju je recepciju potrebno prepuštanje čitaoca tokovima teksta. Ono ne daje lake odgovore, već unutrašnji prostor za razmišljanje – u ljubavi koja traje prkoseći vremenu, u bolnim ali i toplim sećanjima, u svetu čija je glavna odlika promena, dok se trudimo da menjajući se sačuvamo ono što nas čini nama samima.
Vladimir Simić