Partenon

DUŽNOST PREMA SEBI
SADA I OVDE

Svet u 21.veku prate promene na globalnom nivou. Kao i čovek menja se ali ne baš uvek u najboljem smeru.

Prenos znanja, tradicije i kulture u modernom društvu prepušteno je medijima.Tradicija se “prezire“ a moral menja.
Loš kvalitet vazduha, klimatske promene, nestašica hrane i vode, kriminal, inflacija, deflacija… informacije koje dobijamo putem medija nisu baš uvek lepe. Strah? Šta će biti sutra? Panika, glasine, ogovaranja, “kontrola ponašanja“, neizvesnost, nestabilnost…o čemu se radi? Koncept sada i ovde nije ni sasvim nov a ni nepoznat. Postoji u psihoterapiji, filozofiji… Sadašnjost je u centru iskustva, biti u kontaktu sa svojim potrebama ali i sa svojim okruženjem.
Potreba za stabilnošću je jedna od bazičnih potreba. Život u “modernom svetu“ nije uvek prilagođen bazičnim potrebama. Kako ljudi uopšte razmišljaju o važnim temama realiteta, koje i kakve informacije usvajamo? Kako razumemo pravednost i moralnost?Kako doći do doživljaja da smo dobro i da su drugi dobro?

Šta ako sve potiče prvo od nas?

Na pročelju proročišta Delfi je ispisano sedam izreka od kojih su dve najpoznatije: “upoznaj samog sebe“ i “ničeg previše.“
Kenet Tompson kaže: “ Novinski naslovi nas upozoravaju na neku novu opasnost koja proizilazi iz oslabljenog morala, dok televizijski programi ponavljaju istu priču u senzacionalističkim dokumentarnim emisijama.“ Da li je moralna panika nešto novo? Nije. Postojala je i ranije a menjalu su se samo teme u skladu sa društvenim kontekstom, koje su pronalazile svoj put. Nisu nove ni teme koje se odnose na pitanje morala, glasina, ogovaranja…koje svakako možemo bolje razumeti, ako razumemo društveni kontekst u kome se pojavljuju. Nisu slučajne.
Pretpostavimo, da već postoji ili će postojati “cena“ za sve naše potrebe, čak i one koje je davno definisao Abraham Maslov kao što je potreba za ljubavlju i pripadanjem, i kao takva, sa “cenom“, može postati sredstvo za stvaranje profita.

Da li je Homo globalis postao roba?

“Ispunjavanje svih potreba, sve je dozvoljeno“, čak i kada je ispunjavanje tih potreba na štetu drugog. Ceo život se susrećemo sa granicama, živimo sa njima. Neophodne su. Granice koje drugi ljudi…sistem…postavljaju prema nama, one koje mi postavljamo prema drugima i one koje postvaljamo sami sebi. Svako može na ličnom nivou prepoznati sa kojim granicama teže funkcioniše a sa kojim lakše. ….. Sve više se govori o padu empatije, dok je neki dovode u vezi i sa bolestima zavisnosti.
Ljudi nerade uvek ono što im donosi najveću korist po najmanjoj ceni ili barem ne svi. Koliko je ljudi u 21. veku spremno da odbaci svoje osećanje “superiornosti“ koje se zapravo bazira na njihovom neznanju? Svakodnevno se ukazuje na “potrebu razvijanja kritičkog mišljenja i medijske pismenosti“…u naci…obrazovanju… Netolerancija i neznanje idu ruku pod ruku, kaže Dominik Mojsi.
Roman “Čežnja’‘ Emilije Pardo Basan je priča o realitetima, nekada ali i danas. Pisana u 19 v. ali aktuelna i danas, drugi vek a slična ljudska ponašanja.
O tome šta je isto a šta se promenilo i u kom smeru. Boljem? Možda. O glasinama, moralu, porodičnim i društvenim identitetima. O osećanjima. Globalizaciju nije moguće razumeti bez razumevanja emocija i međupovezanosti. Vreme promena i nestabilnosti.
Reč “emocija“ potiče iz 16. veka, od francuske reči émouvoir – uzbuditi. Najranije preteče reči “emocija“ potiču iz vremena nastanka jezika. Danas, istraživači istražiju između ostalog i ulogu emocija u širem smislu, u ekonomiji npr.
Razmišljanje o ponašanjima ljudi i njihovoj motivaciji usmerava nas ka razmišljanju da li su ekonomske sile i promene koje teže da oslabe emocinalne veze jače nego psihološke sile koje uspostvljaju emocionalne veze među ljudima? Hoću da verujem da nisu.
Posmatrano u širem kontekstu, emocije su važne u donošenju odluka. Imaju uticaj na celokupan psihički život, važne su za naš opstanak, prilagođavanje drugim ljudima ali i svetu, one nam pomažu da se usmerimo na važne stvari ali i odnose “sa drugim“.
Mogu da nas usreće ali i upropaste. Koliko razmišljamo o odlukama koje donosimo, o svojim verovanjima na kojima baziramo “svoje“ izbore ili su naši izbori samo dobro “uokvireni ili reuokvireni“ od nekog drugog? Gubitak slobode u odlučivanju možemo razumeti kao veću štetu od one “ekonomske“. Ko tada odlučuje?
Da li razvijamo, možda, realitete u kojima vlada kultura straha i neznanja? Svet u 21. veku značajno je složeniji od života u 18. ili 19. veku. Dostupnost informacijama je veća ali one više zbunjuju nego što informišu. Čovek je raspet između tradicionalnih vrednosti i zahteva globalizovanog života.
Roman “Čežnja“ Emilije Pardo Basan podstiče mnoga razmišljanja a jedno od njih je: mogu li glasine u takvim realitetima da oblikuju naše izbore? Danas je svet sve više multikulturalan. Razumevanje drugog u tom smislu omogućava život sa različitostima što otvara put toleranciji.
Svi se u nekom životnom trenutku susretnemo sa glasinama. Svi reagujemo u tim trenucima na isti ili možda različit način, učestvujemo u njima ili ne. U ovom trenutku se sa glasinama o različitosti susrećemo u romanu “Čežnja“.
Rekla-kazala,“šta još nisi čuo…ceo grad priča…zamisli samo…“.
U pozadini svega je niz anonimnih govorkanja, “međusobno povezanih“ a da niko ništa nezna o čemu se stvarno radi. “Tako je jer svi tako kažu“.
Rekla – kazala, na ovakav način postaje “kulturna konekcija“, priča za povezivanje. Vrsta komunikacije. Onaj ko prenosi glasine ima status “onoga ko sve zna“. Od značaja je i da li postoji želja da verujemo u glasine. Ukoliko je “pošiljalac glasine“ upoznat sa potrebama drugih lakše je i ubediti druge. Glasine i ogovaranja mogu postati i sredstvo manipulacije. Mogu nanositi štetu drugom ali ali i onome ko ih prenosi. Ne nastaju samo u stanju permanetne radoznalosti. Reagujemo radoznalošću ili ljubopitljivošću. Sklonost ogovaranju, govorenjem o osobama koje nisu prisutne i to na način koji karakteriše određene osobe – određuje ih kao manje vredne manipulisanjem njihovim ugledom.
Ogovara se o svemu, nekada kao i danas. Cilj ne mora biti neka pojava, to može biti i osoba kojoj se priča. Osobama koje ogovaraju, takva ponašanja utiču na njihovu “socijalnu kompetenciju“, u sebi mogu sadržavati i poziciju moći. Često su najprisutnije u periodima nestabilnosti, mogu se ticati i bitnih društvenih pitanja, što je nejasnoća aktuelne situacije u tom trenutku prisutnija važnost informisanja je sve značajnija.
Onaj ko širi ili podstiče glasine istovremeno ih može i sprečavati. A to može biti i samo društvo ili određena grupa, u romanu “Čežnja“ to je porodica, sa ciljem očuvanja postojećeg uređenja ili njegove promene. Mnogi istraživači povezuju širenje glasina sa umanjivanjem anksioznosti, ali koje ne mora biti uvek povezano sa strahom, neizvesnost je ponekada lakše podneti “ako se barem zna šta se dešava…“ Čini se da se danas manipuliše sa svime, život u vreme kada se umesto nade nude iluzije u zamenu.
Glasine nisu sredstva informisanja, “ali mogu biti“’, ne postoji mogućnost da se glasina brzo proveri, uvek govore o pričama koje su se desile nekom drugom, na nekom drugom udaljenom mestu koje je u “pozadini“cele priče. Proizvod su “kolektivnih predstava“ kojima je potreban samo jedan događaj, kao u romanu “Čežnja“, nastaju pre ili posle nekog događaja.

Pitam se, možemo li glasine razumeti i kao jedan od načina za konstruisanje “indirektnog prilagođavanja“ aktuelnom realitetu?

Davanjem uputstava za “nove prihvatljive okvire ponašanja“ preko glasina.
Prvo što je Donja Aurora pomislila kada se na njenim vratima pojavila sa preporukom Esklavitud : “…mora da postoji neki skriveni razlog.“ Intuicija na prvom mestu, rezonovanje na drugom.
E. P. Basan čitaocu prenosi početak dešavanja jednog od takvih događaja ali i način usmeravanja drugih na karakteristike koje su poželjne, koje ga čine dobrim članom; obraćanje drugoj osobi ali i o pojavi; priču u romanu “Čežnja“ iznosi major Gabrijel na različit način od njegove sestre Rite Pardo, žena koja je započela priču o svešteniku Lamasu i kako je na svet došla Esklavitud Lamas. Priču ovijenu velom tajne: “Ma šta kažete! Esklavitud Lamas? Esklavitud Lamas? Devojka koja je živela s parohom iz Vimijera? Ccc! Kako li je došla do vas?…Lažna svetica…“ Moć je već ostvareana, potrebno je i održati je uz gađenje. “Budući da ne znate ništa o tome, bilo bi ružno da vam ja kažem.Zar nije došlo do vas? Utoliko bolje za Esklavitud. Možete je uzeti, mislim da će vam biti odlična sluškinja.“ Delimična informisanost i tajne, svako neka razume kako želi.
Religija je imala je ulogu u evoluciji. Uticala je na formiranje “obavezujućih normi moralnosti“, poštovanje ili ne moglo bi značiti i neprihvatanje od strane ostalih članova društva. U zavisnosti od potreba ljudi zavisi i prihvatanje glasina koje utiču i na razlike šta je kome bitno.
Ponašanje majora Gabrijela je u “u cilju zaštite drugog“ i informisanjem. Sa puno posvećenosti iznosi sećanja o nekadašnjem dobro poznatom i predvidljivom ponašanju sveštenstva (predvidljivom!) u ispunjavanju parohijske dužnosti ali i značaju religije u društvu i njenoj organizaciji u to vreme.
“U slučaju da mu se omakne greška, znao je vešto da prikrije.Ukoliko ne možeš biti čedan, budi oprezan…Posle je došla Esklavitud…jedno je kad duhovnik napravi prestup …za koji niko ne zna, a sasvim drugo kada sablazni parohijane…jedno je odgajati devojčicu u svojoj kući pred očima celog sveta, a drugo nositi je u naručju…devojčicu je predstavljao kao sestričinu…pošto svetogrdni porod nema pravo nasleđivanja…recite mi kakvu krivicu ona snosi za roditeljske grehe? A okajava ih kao da ih je sama počinila.“ Glasine mogu poslužiti i kao sredstvo za određivanje granica prema drugim ljudima u ovom slučaju pozitivnom porukom da je Esklavitud uredu zaposliti…bez postavljanja granica koje bi značile da ostane bez posla ali i jedan od načina kako su se različito odnosili prema glasinama različiti ljudi, poruka majora Gabrijela koja je bila upućena drugoj osobi sa poštovanjem i dostojanstvom: “ recite mi kakvu krivicu ona snosi za roditeljske grehe? A okajava ih kao da ih je sama počinila.“

Socijalna stigma koja nije bila laka. U Srbiji je 1894.g. procenat vanbračno rođene dece bio manji nego u drugim srednjoevropskim zemljama kako navodi Milan Ristović u periodu promena od tradicije ka modernosti i iznosio je 1,06% od ukupnog broja rođene dece, na terotoriji Kraljevine Jugoslavije 1931.g. je bio 4,8% ; niski procenti se razumeju kao uticaj društva na ponašanja koja nisu bila prihvarljiva. Politika socijalističke države je išla u pravcu kreiranja porodica koji su odgovarali društvenom kontekstu i ekonomiji (manji broj dece), uticanjem na oblast intime i privatnosti. Deca istaknutih golootočana su bila “kolateralna šteta“, kroz život ih je mogla pratiti “roditeljska stigma“, slično kao nekada za Esklavitud u romanu “Čežnja“, dok su se sami povratnici sa Golog otoka sa druge strane suočavali sa činjenicom da su im brakovi razvedeni bez njihovog pristanka a odupiranje je moglo voditi potpunoj društvenoj marginalizaciji porodice. Glasina ali i ogovaranje.

Članovi porodica koji su imali poslugu više su moralisali, u porukama je bilo više straha, poniženja i gađenja u odnosu na Esklavitud i njeno razmišljanje o samoj sebi: “Esklava, tebe Bog ne može voleti. Koliko god se trudila da budeš anđeo, zauvek ćeš biti obeležena smrtnim grehom. Pratiće te celog života.“
Interpersonalni kao i kolektivni identiteti uključuju afektivne i kognitivne procese, razlika je u nivou uključivanja.
Džonatan Hajt citira jednu od definicija moralnosti kao jednu od najboljih koju je video: Priroda obezbeđuje prvu verziju, koju potom iskustvo revidira…“Ugrađeno“ ne znači nepromenljivo, već zanči “organizovano pre iskustva“.
Sve u skladu sa aktuelnim realitetima, ponašanja koja se očekuju, “transgenracijski prenose“ ali ipak su idalje samo mogućnost, ne sudbina. Leopold Sondi sudbinu razume ne kao nešto mistično što upravlja našim životom nego kao medicinski i dubinsko psihiloški problem.

Glasine nije moguće razumeti, kao što to kaže Hans – Joahim Nojbauer, one su “nevidljiva literatura, stvaraju ih pojedinci, porodice i društva ali ih i sprečavaju, imaju svoje uzroke kao i posledice. Bez poznavanja društvenog konteksta u kome se javljaju nije ih moguće razumeti.“

Drštveni kontekst?

Esklavitud Lamas radi kao posluga. Rad koji je bio plaćen, u privatnoj oblasti sa pravilima koja se razlikuju od poslova u javnom prostoru. Za rad u privatnoj oblasti u tuđoj privatnosti prema Filipu Arijesu i Žoržu Dibiju postojali su i priručnici za gazdarice o važnosti nadgledanja, između ostalog, socijalnih kontakata posluge. Društveni rang porodice bilo je teško održati ukoliko nema služavku. Oni koji se nisu uklapali u “poželjni način ponašanja“ mogli su biti isključeni ili i sami postati deo neke priče kao upozorenje ostalima šta se može izgubiti. Braneći sopstveni identitet čuva se i društveni kao način opstanka postojećeg razumevanja društva.
“Čežnja“ je roman o realitetima sa kojima se suočavalo društvo u određenom istorijskom trenutku, o ljudskim pravima, dostojanstvu, o pitanjima porodice, društva i o čežnji kao “prihvatljivoj posledici ili rešenju za neispunjene osnovne potrebe“ u nestabilnim vremenima. Nešto što onaj drugi nije u mogućnosti da kontroliše i nadzire; čežnja postaje nada nasuprot straha i patnje u svetu iluzija.

O životu u onom realitetu i/ili sadašnjem. Ali i o ženama. O njihovom položaju, ali i promenama.
Žene su od 17.veka iznosile svoje stavove u pisanju i uticale na promene u društvu. Bez prava na glas, pisanja …nema komunikacije, bez komunikacije kao jednog od civilizacijskih fenomena, nema razvijanja.
21. Vek pruža mnogo mogućnosti za komunikaciju, ali, da li je moguće “ograničavanje i sprečavanje komunikacije“ kontrolom našeg znanja/neznanja i prihvatanja svga što se nudi bez razmišljanja?
E. P. Basan u romanu “Čežnja“ priča priču o junacima koji se sukobljavaju sa svojom okolinom ali i sa samim sobom. O granicama sa kojima se suočavaju i onim koje sami postavljaju sebi ali i okolini u interesu zaštite privatnosti. Ovakvim svedočenjem E.P.Basan prikazuje i način koji je bio dostupan, ne bez borbe, kao kreativni čin za izlazak iz straha i pozicije žrtve i pisanjem. Više govori o razlozima zbog kojih treba razmišljati, rezonovati pre prihvatanja onoga što se nudi.

Pisac je u komunikaciji sa čitaocem i/ili čitaoc sa piscem. Ako i pomislimo da možda i nema narativne fikcije nego je cilj da je čitaoci dopunjavaju ili preispituju, rekonstruišu priču, verovatno nećemo pogrešiti. Različiti čitaoci, različite rekonstrukcije. Za Esklavitud i Rohelia nekako je bilo “jednostavnije“ da prihvate uloge koje su im namennjene i ponašanja “koja su uskladu“ sa društvenim kontekstom, u zamenu za život sa “Čežnjom“ u skladu sa društvenim kontekstom ali i očekivanjima porodice.
Porodica je do danas prošla kroz niz evolutivnih promena. Najveće promene je pretprpela u 20. veku. Obezbeđuje detetu potrebu za ljudskim kontaktom, da se formira kao ljudsko biće, obezbeđuje stabilnost uz fleksibilnost. Na izazove vremena porodica odgovara transformacijom strukture, funkcije i odnosa.
Margaret Mid kaže: “porodica je institucija kojoj dugujemo čovečnost.“ Istorija privatnog života je istorija granica. Dvadeseti vek je period kada su se granice između privatnog i javnog počele da se menjaju, pa i njihovo razumevanje a sa njima i pitanje slobode. Ništa manje značajne su postale emocionalne granice. Danas se govori i geopolitici emocija.Čini se da potreba za kontrolom i vladanjem nad drugim pa čak iako je on najbliži nije nova.
Zato imamo dužnost pre svega prema sebi, zbog sebe. Sada i ovde. Zbog svega onoga što se dobija u životu sa drugim, zbog drugog, sa drugim u sebi. Zbog života sa moralnošću koja je bazirana na istinskoj ljudskosti. Lišavanjem druge osobe dostojanstva lišavamo i sami sebe istog. Kada brinemo o sebi, brinemo i o onom drugom, svojim ponašanjem i razmišljanjem govorimo o životu u nadi i u trenucima kada je teško ili o životu u strahu i poniženju. Kao što je Marko Miljanov govorio: “čojstvo i junaštvo. “Održavati “moralni red“ koristeći samo emocije…društveni status. Moćna sredstva kontrole?

Da li su svi ljudi dobri? Nisu, kao što nisu svi ljudi ni loši. Ljudi mogu biti dobri ali isto tako mogu donositi loše odluke. Glasine i govorkanja mogu biti i način za “uspostvaljanje kontrole“ i to na nivou grupe kao u romanu “Čežnja“. Ljudi su se oduvek grupisali, ali sa kojim ciljem? Za koje grupe se odlučujemo? Kakvu grupnu pravdu prihvatamo? Kakav gupni moral?

Tragamo li za istinom?

Esklavitud je svakako imala mnogo dobrih osobina ali je pohvala izostala ili barem to nije bilo dovoljno da bi nadjačalo glasine i ogovaranja, da bi umesto čežnje imala nadu za ispunjenje jedne od osnovnih ljudskih potreba, potrebu za ljubavlju i pripadanjem. Da li je ovo kontrola drugog njihovim sopstvenim osećanjima?
Poniženje i društveni status – cena kojom plaćamo svoje izbore nije uvek novac. I nisu uvek materijalne stvari.
Svet će nastaviti da se razvija, “moderni svet“ nije nešto što prethodni istorijski periodi nisu poznavali. Kao što ni duboko ukorenjena potreba za nadom nije ništa novo. Unutrašnja psihička stvarnost i spoljašni realiteti su u interakciji.
Intimna istorija života Esklavitud, koja je radila kao posluga, i Rohelia za koga nikako nije bilo prihvatljivo imati bilo kakvu “vezu sa poslugom“,sina gazdarice kod koje je Esklavitud radila, je život sačinjen od suzdržanosti i patnje sa “Čežnjom“ ali i sa delom “beskrupuloznog ponašanja“ članova onih porodica-drugog“ za koja ista pravila nisu važila ali ih jesu očekivali. Ponašanja koja su utemeljena na ljudskosti i moralnosti postoje, i jesu moguća, drugo je pitanje koliko su prisutna u našim životima. U romanu “Čežnja“ prisutno je mnogo tema koje su aktuelne i za današnje čitaoce. Definisanje pripadnosti grupama, vrednosti koje smatramo posebno važnim ali i posledice u odnosu na ljudsku težnju ka dominaciji i kontroli; glasine kojima se kontrolisalo ponašanje umesto informisanosti. Život sa strahom ili nadom i dostojanstvom.

Šta će pobediti, život “dizjniran“ sa strahom ili nadom?

Ja verujem u nadu i da će psihološke sile koje uspostavljaju emocionalne veze među ljudima nadjačati ekonomske koje teže da ih oslabe.
Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali nedam da što ovlada mnome (1 Kor. 6,12) 

autor Jasmina Milašinović