Ljubav i opraštanje
Ljubav i opraštanje kao pretpostavka za odrastanje
Bojan Jovanović: LjUBAV I OPRAŠTANjE,
Partenon, Ars Libri, Beograd 2011.
Počeću sa nekoliko pitanja, zapitanosti. Na šta prvo pomislite kada kažemo ljubav? A na šta kada kažemo opraštanje? Šta mislite, da li u kapacitetu za opraštanje postoji razlika među polovima? Ako postoji, da li na to utiče način na koji živimo, ono što smo naučili u svojim porodicama porekla kao i veri, ili kulturi?
Kako prepoznajemo ljubav, šta mislimo da ona jeste a šta nije. Autor kroz sabrane radove u knjizi “LjUBAV I OPRAŠTANjE“ razmatra različita iskustva o verovanju, potrebi za verovanjem i poverenjem, kao i o tome kakve su razlike između praštanja i opraštanja.
Današnji čovek je najčešće prepušten samom sebi, izložen raznim uticajima i iskušenjima koji ga mogu udaljiti od onog što je zapravo osnova a to je da nema ljubavi bez poverenja.
Slab i prepušten sebi sklon je da svoju bazičnu potrebu za poverenjem i pripadanjem premešta i investira ponekad u ono što smatra da će za njega biti korisno, pa tako često i odluta u svojim pretpostavkama o ljubavi, kao na primer: “kako je ljubav prava samo ako nema konflikata i ljutnje“, ili “prava ljubav je večita zaljubljenost“, do toga da “ljubavi ili ima ili nema strasti“. Mnogo različitih predstava o ljubavi , iskrivljenih rekla bih.
Ljutnja u ljubavi se može razumeti i kao zahtev za promenu ponašanja, a ne odbacivanje. Usmerena je na ponašanje a ne na ličnost. Ponekad se ljutimo i na osobe koje volimo. Ljubav je odnos bliskosti.
Zaljubljenost i ljubav su dve različite pojave, njihovo samo suštinsko razlikovanje samo na osnovu doživljaja nije moguće.
Pre nego što se ljudi zavole oni mogu biti ravnodušni, u konfliktu ili ljuti. I još mnogo toga.
A šta je sa opraštanjem, ko kome treba da oprosti, pa i tu čujemo “zašto ja a ne on ili ona“, šta je sa pojedincima koji kažu “lako mi je drugom ali to sebi nikada neću oprostiti“. Pritom zaboravljamo, ili ne znamo, da hrišćanska vera traži od nas da prelazimo sopstvene granice .
Autor nas već samim naslovom poziva na istraživački put, put samootkrivanja i samopotvrđivanja pa možda i na takav način izlaženja iz sopstvenih okvira, prevazilaženja sopstvenih granica i preuzimanja odgovornosti, nasuprot stalnom prebacivanju odgovornosti na “nekoga ili nešto“ za ono što nam se događa.
M. Elkaim, u svom delu: Ako me voliš,nemoj me voleti, kaže da “posmatrač ne može postojati van posmatranog sveta“.
B.Jovanović želi da razmišljamo o ovoj temi, pritom ostavljajući utisak na čitaoca da sve što je zapisano nikako nije rezultat nečeg nejasnog i neproživljenog već suprotno pa je samim tim i značajnije, ukazujući nam na moguće prepreke i iskušenja na tom putu ali i samu suštinu, a to je da kroz transcedentnost potvrđujemo svoju duhovnu zadatost. Pritom, knjiga B.Jovanovića ne sadrži nikakva gotova rešenja. Ona nudi jasne stavove ali ne kao zadatosti već kao poziv na komunikaciju sa svim različitostima koje nudi.
Verujućeg hrišćana odlikuje etika Božanskog principa žrtve i samo žrtvovanja pri čemu samo davanje ne znači i očekivanje da će se vratiti istom merom.
Današnji čovek češće očekuje da mu se nešto vrati kada daje, ako ne dobije sledi razočrenje i nove potrage i vrlo često tako u krug, zaustavljajući svoj dalji razvoj.
I ako religija nije u centru ljudskog života danas ipak je i dalje snažno životno uporište kao i način međusobnog povezivanja ljudi. Brojna su istraživanja na ovu temu koja potvrđuju da pojedinci i porodice koji su verujući i odlaze u Crkvu u trenucima životnih kriza lakše prolaze kroz teškoće upravo zbog jake povezanosti i mreže unutar crkve. Upućeni na pomaganje jednih drugima, u odnosu na iste teškoće kod pojedinaca i porodica koji to nemaju. Kada govorimo o bračnim teškoćama, slično je, čak su rađena istraživanja i na temu da li postoje i kakve su razlike u odnosu na kapicitet za empatiju i opraštanje u odnosu na pol.
Istraživači su došli do zaključka da je kod žena prisutnija empatija i da češće opraštaju od muškaraca ali nema razlika koje bi bile značajne u odnosu na opraštanje. Kod žena, empatija je povezana sa opraštanjem dok kod muškaraca nije. Ne znamo da li su autori ovih istraživanja pravili razliku između opraštanja i praštanja.
Često smo svedoci borbe za moć u partnerskim odnosima kao i mnogim drugim odnosima, borbe za poziciju, jer onaj koji ima moć ima kontrolu, određuje šta je ispravno i dozvoljeno a šta nije, postavlja granice i utvrđuje pravila.
Međutim, B.Jovanović kaže: “prenaglašena predstava o sopstvenoj superiornosti, koja se nastoji potvrditi potčinjavanjem drugog, mera je udaljenosti i otuđenosti od sebe samog“. Kada čovek shvati nepotrebnost toga da bude “veći“ od drugih, čovek se vraća svom središtu i mogućnosti da zaviri u samo središte svog bića.
Drugim rečima, dobija mogućnost povezanosti sa sobom i sa drugima na jedan nov način.
Poverovavši u pseudo moć on gubi moć svoje vere i istovremeno opisujući nemogućnost komunikacije sa “drugim“ koji je dovoljno različit da je kao takav neprihvatljiv. Drugu stranu u tom odnosu to samo upućuje na distanciranje.
Uporedo sa ovim postoji i drugi alternativni put kojim se potvrđuju stvarne duhovne vrednosti utemeljene na principu zadovoljstva ali kroz odricanje od njihovog neposrednog zadovoljenja.
Ljubav je sa hrišćanstvom dobila novo značenje koje ukazuje na suštinu, na odricanje od svake moći i ostvarenju idelanog sebe u drugom.
Zapravo je to put Hristovog učenja o nesebičnoj i samožrtvenoj ljubavi koja otkriva božansko prisustvo u ljudskom životu.
Roditelji su sve više zabrinuti za svoju decu i njihovu bezbednost van porodice, postavljaju granice u odnosu na kretanje van kuće i od mladih očekuju da ih poštuju, često kažu “kako ne mogu da spavaju dok se njihova deca ne vrate kući“. Sa druge strane njihova deca ne razumeju zašto toliko brinu i zašto bi se “vraćala kući kada im je baš u tom momemntu najlepše sa prijateljima“. Mladi to najčešće shvataju kao kontrolu i oduzimanje slobode. Naravno, mladi kažu “dokle ću ja nekome da se prilagođavam“’?
Roditelji to razumeju vrlo često kao nebrigu za njihova osećanja, “kako može da mu bude tamo lepo kada zna da ja brinem“?
Ovo je momenat o kome govori B.Jovanović u knjizi “Ljubav i opraštanje“, i ne samo o ovome, mladima nije oduzeta sloboda već suprotno, ona im je data. Da odluče i sami postave sebi granice. Uspostavljanjem distance prema onome što ga okružuje dobija mogućnost slobode i kontrole. Pravila ponašanja tako postaju moralna a ne “zakonska“.
Bojan Jovanović nas upućuje na sve što nam je ponuđeno ili zadato u rešavanju najveće tajne kako da volimo sebe a da ne budemo sebični, kako kaže autor. Kako nas ljubav i opraštanje mogu učiniti odraslijima u odnosima sa drugim ljudima i odgovornijima prema sebi i drugima. To dugujemo prvo sebi a samim tim i drugima.
Jasmina Milašinović, maj 2012.