Misli o dobru i zlu-autor Vladika Nikolaj Velimirović

Kroz različite kratke forme vladika smešta čoveka u probleme svakodnevnice, sa osvrtom na prolaznost zemaljskog života i budnu misao na večni život. On pokazuje razumevanje za slabosti i mane čovekove, te nas uči kako da ih savladamo.  Putokazi srpskom narodu u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

“Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje“.

„Nije dovoljna samo jačina volje, niti samo jačina osećanja, niti samo jačina uma. Niti je sve ovo ukupno dovoljno bez svetlog cilja.
Šta vredi atletu brzina nogu i jačina pluća, ako se svak u strahu sklanja od njega i ako niko ne želi pomoć njegovu?
Sve silne i burne stihije prirodne, obučene u mrak noćni, ispunjavaju putnika strahom. No, kad ih jutarnje Sunce osvetli, putnik se prijatelji s njima. Takvi su i takozvani jaki duhovi. Obučeni u tamu egoizma i sujete oni su strašilo i ljudima i prirodi oko sebe. No, kada se osvetle božanskom svetlošću, oni postaju istočnik radosti za sve oko sebe. Jači je grad od kiše, ali zato ipak grad nema prijatelja na zemlji“.

„Naše oči, same po sebi, vide onoliko koliko i naše naočari. Naše uši, same po sebi, čuju onoliko koliko i metalna slušalica na njima. Naš jezik, sam po sebi, govori onoliko koliko i klatno u zvonu. No, zato što naša duša vidi, oči naše vide. I zato što duša čuje, uši čuju. I zato što duša nosi smisao, jezik govori smisleno. Da su oči naše kao jezero, bez duše one bi videle kao i jezero što vidi. Da su uši naše kao pećine, bez duše bi one čule koliko i pećine čuju. Da je jezik naš zvučan kao klatno u zvona, bez duše on bi govorio koliko i klatno govori“.