S blagoslovom mitropolita crnogorsko-primorskog, zetsko-brdskog i skenderijskog, gospodina Amfilohija, povodom dvesta godina od Karađorđevog ustanka, Počasni odbora za proslavu u Crnoj Gori, objavio je „Spomenicu Prvog srpskog ustanka – poezija 1804-2004”.

Na više od petsto strana, uredio je Dragan Lakićević. U prvom delu su epske narodne pesme, u drugom lirske narodne i druge, a u trećem poezija srpskih pesnika o ustanku. Slede prilozi i izvori.
Srpski pesnici, ističe Lakićević, zapevali su čim je počeo ustanak. Pokrenulo ih je i uzbudilo isto ono čulo što je na oružje podiglo Srbiju – potreba za slobodom, uzvišenost stradanja, slava podviga. Najednom je u mraku ropstva zasjalo sve: februarsko sunce u snegu na Sretenje 1804. Blesnule su sablje, odavno zakopane, uglačani jatagani, usjajene puške i kubure. Glasovi i pogledi. Iz raje izrastoše buljubaše, oborknezovi, gospodari, harambaše, megdandžije.

Kao iz legendi izronili su junaci: Veljko, Sinđelić, Ćurčija, Jakov, Milenko, Dobrnjac, Katić, Kursula, Čupić, pop Luka i prota Matija. Pred njima – Vožd. Gorostas bune i epopeje. Strogi spasitelj. Ne Sveti, nego crni Đorđe. „Bič tirjanah” – tako ga je doživeo prezimenjak Petar II Njegoš, crnogorski vladika i srpski pesnik koji se rodio one godine kada je Karađorđev ustanak klonuo.
Sve ovo, naglašava Lakićević, do nas ne bi došlo u slikama i rečima koje znamo napamet da je to snimala kakva kamera. Do nas je to došlo živo, veličanstveno i istinito, zahvaljujući pesnicima. Među njima, ustanak je najbolje video i najbolje shvatio slepi Filip Višnjić, koji je bio u rovovima, a bojeve i junake i suštinu bune bolje video nego oni koji su sekli i jurišali, ginuli i dopisivali se s turskim carem.